I sa pećinama na Fruškoj gori je situacija veoma slična kao sa jezerima ili vodopadima: nema ih puno i veoma su male. Mogu se podeliti u dve kategorije: prirodne (ima i samo nekoliko i veoma su male) i veštačke (rudnički kopovi). Kao i kod vodopada, broj poznatih pećina na Fruškoj gori je u stalnom porastu.

Nalazi se sa leve strane potoka Vidrakovac, par stotina metara uzvodno od česme i mostića kod manastira Staro Hopovo. U pitanju je plitko udubljenje visoko 3-4m iz kojeg je vađen kamen (pretpostavljam za izgradnju manastira), i mesta odakle su vađeni kameni blokovi su još vidljiva. Posebnu draž pećini daju lijane koje se spuštaju sa svoda sve do zemlje.

U neposrednoj blizini manastira Staro Hopovo (severno od njega) postoji još jedan napušten kamenolom i u njemu pećina. Ovde još nisam bio, pa ne mogu da kažem ništa detaljnije o njoj.

Nalazi se u blizini Slavičine staze (staza zdravlja) koja kreće sa Popovica. U pitanju je napušteni stari rudarski kop za kojeg je vezana interesantna legenda. Navodno je još za vreme vladavine Turaka na ovim prostorima, na ovom mestu kopao neki Pera i sa uspehom vadio zlato. Na ovaj podatak, zabeležen u jednoj staroj knjizi o Petrovaradinu sa početka XIX veka, naišao je posle I svetskog rata bogati novosadski trgovac, ali, pošto nije uspeo da nađe nikoga ko bi se sa njim upustio u finansiranje istraživanja, pećina je ponovo pala u zaborav.

Ulaz u pećinu je dosta nizak, što je posledica obrušavanja. Navodno je pećinu još davno minirao čovek čiji je sin u njoj stradao. Nekoliko metara od ulaza, visina se povećava. Dužina hodnika je tridesetak metara i postoji dve dvoranice. Zbog strujanja vazduha u pećini, rodila se teorija da postoji još jedan ulaz (obrušen, naravno).

Isposnica Isaije Parivodskog Nalazi se na brdu Zbeg koje je otprilike na pola puta od Starog Rakovca do Starih Ledinaca, kada se ide stazom transverzale. U meku laporovitu stenu su je uklesali monasi manastira Rakovac u prvoj polovini XVIII veka. Sudeći po nazivu brda, ovo mesto su monasi i ranije koristili prilikom pljačkaških pohoda Turaka. Dimenzije su joj oko 2x3,5m i ima stajaću visinu.

Do pećine se dolazi ako se od manastira Rakovac pođe na sever, skrene na prvi poljski put levo, i posle desetak metara desno. Ovaj se put prati stotinak metara, i vodi pravo na pećinu. Drugi način je da se krene od izvora kod partizanskog spomenika. Iza izvora, na strmo brdo su postavljene grube kamene stepenice na koje se nastavlja krivudava staza, koja posle oko pet minuta izlazi pred samu pećinu (ne može se promašiti).

U pitanju je veliki rudnički kop iz kog je (davno) vađen kamen, verovatno za izgradnju manastira. Dvorana je visoka oko 3-4m, ulaz je širok nekoliko desetina metara, i isto toliko se prostire u dubinu. Nalazi se na kosom terenu. Svod drže kameni "stubovi", ostavljeni prilikom kopanja. Na mnogim mestima su vidljivi tragovi kamenih blokova koji su odatle vađeni.

Od nedavno na jednom delu svoda postoje neki nedefinisani crteži za koje je prošle godine novosadski Radio 021 "bacio bombu" da potiču od "fruškogorskog pećinskog čoveka" koji tu i dan danas živi...

Nalazi se na terenu na kom je vojska (sa leve strane asfaltnog puta Vrdnik-Rakovac), pa je nije moguće obići. Pretpostavlja se da se iza vrela nalazi čitav splet hodnika i dvorana.

U razgovoru sa meštanima sela Ležimir, saznao sam da je ovde bila prirodna pećina, i krenuo da je pronađem, na žalost bezuspešno. Kasnije su mi rekli da nisam nikako ni mogao da je pronađem, pošto je izvor kaptiran...

Popova pećina (Grgurevačka pećina) Nalazi se u blizini Popovog čota. Do nje se može doći od lovačke kuće (koja se nalazi na mestu gde se od Partizanskog puta odvaja makadamski put za Grgurevce), ili iz Pravca Papratskog dola, ako se sa Partizanskog puta skrene na puteljak koji u početku ide na istok paralelno sa asfaltom, a zatim završava na proširenju iznad same pećine (Popov čot, sa kog se pruža pogled na Grgurevce).

"Stari, prirodni otvor bio je šest metara iznad ivice kamenoloma. On je zarušen i začepljen krečnjačkim blokovima i slojem zemlje obrasle niskim grabovim šibljem. Današnji ulaz otkriven je 1961. godine, prilikom vađenja kamena u kamenolomu, koji je bio na samom vrhu Popovog čota. Ova pećina, odnosno jama, izaziva posebno interesovanje, jer je jedinstvena u panonskom delu naše zemlje.

Ulaz u pećinu iz kamenoloma ima izgled procepa visine 1,5 metara, a širina mu dostiže metar. Od ulaza nastaje mala dvorana, koja je i najveće proširenje u pećini. Duga sedam metara, a širina joj ne prelazi 3,5 metra. Dno ove dvoranice je 3,2 metra ispod donje kote ulaznog otvora, što se od ulaza odmah spušta strmo nadole. U severnom delu dvoranice postoji otvor malog slepog kanala, nagnutog ka jugu. Ispod je dno dvorane probijeno, i to je ulazni otvor vertikalnog dela Grgurevačke pećine. Taj vertikalni deo je bio zatvoren jednim glinovitim čepom, koji je otkopan. Kanal je elipsast i postepeno se sužava ka dnu, tako da je tu širok svega pola metra. Ovaj vertikalni deo završava se malim proširenjem, koje je delimično zatrpano glinom i manjim i većim blokovima. Dno završne dvorane je 19 metara ispod ulaza u pećinu. Na čitavoj dubini glavnog i sporednih kanala, rasprostranjenih u pravcu sever-jug, nalazi se dosta neistraženih sporednih pukotina.

Ova mala pećina, za razliku od jama u dinarskom krasu, bogata je pećinskim nakitom. U bočnim kanalima brojni su stalagtiti i stalagmiti, istina malih dimenzija. Boje su žuto-crvene . Stvoren je u ovoj pećini i nakit u vidu korala. Taloženjem kalcijum-bikarbonata nastala su zrna, slična zrnu grožđa, što predstavlja retkost u tom podneblju. Grugrevačka pećina je tip suve pećine. Nema u njoj ni stajaćih , ni protočnih, ni prokapnih voda. Prokapne vode se javljaju samo pri obilnijim kišama i pri topljenju snega. No, one su kratkotrajne, jer je svod iznad pećine tanak. Prva dvorana je pod uticajem spoljašnjih temperaturnih promena, dok je temperatura na dnu, bez obzira na spoljašnju, stalna i iznosi 14 stepeni Celzijusovih."

Nalazi se sa desne strane puta, neposredno pre ulaza u Ležimir, iz pravca Sviloša. U pitanju je otvor visok manje od dva metra, i širok oko metar. Iznad nje piše nešto (valjda "Slobina pećina"?). Kada sam prolazi pored nje, nije mi izgledala naročito impresivno, pa nisam čak ni zastao, tako da ne znam koliko je duboka. Navaodno, nekada je, pre obrušavanja,  na tom mestu bila prostrana i duboka pećina, toliko velika da se u njoj mogao čak i traktor okrenuti!

Ako sam dobro razumeo, ova se pećina nalazi u kamenolomu manje od kilometar severozapadno od Slobine pećine. Prirodnog je porekla i ima dva kanala od po nekoliko metara. Ni ovde još nisam bio (pogrešno prateći upitstva meštana, otišao sam do druge pećine, na Banovcu).

Do pećine se stiže ako se krene sa Partizanskog puta prema Ležimiru, i skrene na prvi asfaltin put desno. Taj put obrzo postaje makadamski, penje se na brdo pored vikendica, i zatim ponovo silazi. Kada se prođe pored poslednje kuće sa desne strane i livada sa leve strane, slepi put skreće desno. Na tom se mestu odvaja strma stazica koja se penje do pećine koja se nalazi otprilike na visini od oko 30m.

U pitanju je prirodna pećina, verovatno otkrivena vađenjem kamena za izgradnju okolnih vikendica. Ima nekoliko otvora, od kojih su dva veća, visoka oko 1,5m, i iza njih se nalaze uzani kanali dugački par metara. U pećini ima malo pećinskog nakita.