Rađanje ideje

Već godinama sam praktično nerazdvojan od mog bicikla, i pomoću te genijalne sprave prelazim sve gradske distance za 5, 10 ili 15 minuta. Bez obzira na to da li pada kiša, sneg ili prži sunce, bicikl mi se nekako uvek čini kao najbolja opcija. Jedino kada je bicikl zaista neupotrebljiv jeste dok se sneg ne počisti ili ugazi nakon celonoćne mećave.

Ali, moj bicikl je običan krš, i osim što ga intenzivno koristim po gradu, retko sam ga uzimao u ozbiljnije razmatranje za neke duže vožnje. Par puta sam se popeo na Venac, vozio do Kulpina ili Futoga a za nešto "veće" čekao kvalitetniju spravu. Čekao, čekao, i nisam mogao da dočekam. Krenuo sam ovog leta da vozim. Naterao sam svoj krš da pređe istočni deo Fruške gore uzduž i popreko, popeo se na Venac i vozio do Šapca po provali oblaka, i sve to sa istegljenim lancem i pojedenim zupčanicima (uspone sam vozio šestom brzinom, pošto nisam mogao lanac da prebacim na manji prednji zupčanik). Naravno, to je do kraja dotuklo moj jadni bajs, i nešto je moralo hitno da se učini. Uz pomoć drugara sam od dva stara bicikla sklopio jedan, i dalje star, ali barem ispravan. Preostalo je još testiranje, kako mogućnosti mog "novog" bajka, tako i moje izdržljivosti na nekoj većoj turi.

Često planinarim po Fruškoj gori, ali zbog ograničenosti prostora koji pokrivaju prigradske autobuske linije, nekako sam uvek vezan za istočni deo planine. Izuzetak tome je bio početkom januara 2003. kada sam sa drugom krenuo sa najdalje tačke dokle dopire GSP (Lug), i između ostalog, došli smo i do jezera Moharač, koje me je odmah osvojilo. Odlučio sam da se tamo moram ponovo vratiti, i tu se bicikl nametnuo kao idealno rešenje. Uz to, od kako sam video fotografije jezera Sot, i ono mi se "ugradilo" kao neizostavni deo plana. I na kraju, pošto je u poslednje vreme postalo popularno vožnje Fruškom gorom završavati prelaskom Dunava iz Iloka u Bačku Palanku, rešio sam da i ja to probam.

Zbog svega navedenog, načelna ideja za vožnju se sama nametnula: popeti se na Venac, ići fruškogorskim bilom do Iloka, preći most i voziti od Bačke Palanke do Novog Sada. Ispostavilo se da je ruta koju sam prešao bila idealna za ono što sam naumio. Za oko 13 sati prešao sam preko 160 km vozeći po dobrom asfaltu, lošem asfaltu, makadamu, tvrdom blatu, mekom blatu, močvarnom blatu, kroz slabo prohodnu šumu gde su putevi prekriveni lišćem i granjem, kroz vinograde i po njivama. Proširivao sam, pravio planirane, ali i neplanirane krugove, vozao se po ničijoj zemlji na hrvatsko-vojvođanskoj  granici, i još štošta.

Vožnja počinje

Dan pre nego što sam planirao da krenem, sreo sam druga kojem se ideja svidela, pa se i on "prijavio" da ide. Čekao sam ga na dogovorenom mestu oko desetak minuta, i oko 6.10 odustao od čekanja. Kada sam krenuo bio je još mrkli mrak, što se u gradu koji je dobro osvetljen nije toliko primećivalo kao od trenutka kada sam prešao barže i krenuo da se penjem na Trandžament. Ideja je bila da uštedim na vremenu, i moram priznati da sam se u početku pokajao. Vožnja noću neosvetljenim putevima nije ni malo prijatna.

Kada sam stigao do hangara na Paragovu, počelo je polako da se razdanjuje, ali još uvek je više bila noć nego dan. Tek pri kraju uspona, u blizini Venca je naglo svanulo. Ovaj me je uspon prilično namučio, da li zato što se nisam rasanio ili se nisam još zagrejao, a i sa vrha je duvao neki vetar, pravo u grudi...

Dok sam se popeo na Venac, skroz se razdanilo, ali se sunce neće još dugo videti. Tu sam se malo odmorio, pojeo bonžitu, sipao vodu koju sam pre uspona taktički prosuo, i krenuo dalje.

Partizanski put je bio pust. Vozio sam i uživao u mirisima jutra. Kraljeva Stolica, Zmajevac i Brankovac su brzo prošli. Više puta sam stajao da fotografišem, ali se na žalost ispostavilo da nije bilo dovoljno svetla za moj fotoaparat :(

Na Pavlasov Čot sam stigao pre pola devet. Neverovatno da na jednoj od najviših tačaka u široj okolini nema signala za 064! Krenuo sam da se spuštam prema uspavanoj Letenki, i prozujao pored nje. Prošao sam pored Papratskog Dola i oko pola deset stigao u Rohalj Baze.

Rohalj baza

Sve vreme tokom Drugog svetskog rata Rohalj baze u Fruškoj gori, nekoliko kilometara iznad Divoša, na samom grebenu ove vojvođanske planine, bile su slobodna teritorija gde su se formirale partizanske brigade koje su odavde odlazile u rat diljem tadašnje države. U znak sećanja na te dane, 1972. ovde je podignuta spomen-kuća u kojoj su bili razni dokumenti i eksponati vezani za odlazak vojvođanskih partizana na ratište. Danas je ovde – kafana. Istina, bez struje i vode, ali opet čuva sećanje na partizanske dane. Eksponati su odneti u Muzej Srema, ali je na zidu ostala uramljena Titova slika i dve trobojke s petokrakom: jugoslovenska i srpska.

Preuzeto sa Dnevnikovog sajta.

Prva promena plana

Rohalj baza je bila ključna tačka mog puta u pravom smislu te reči, pošto sam upravo tu odlučio da imam dovoljno snage i vremena da umesto za Vizić i Ilok idem na proširenu varijantu prema Erdeviku. Krenuo sam prema manastiru Kuveždin, do kog se spušta sigurno jedan od najstrmijih puteva u okolini. Sva sreća da nisam morao da se vraćam tuda. Manastir Kuveždin je smešten na lepom, pomalo skrovitom mestu. Ko ga nije dugo video, iznenadiće se, pošto su radovi na popravci poodmakli, i mesto je prepuno majstora, koji su me izgrdili što sam se zavlačio da vidim svaki kutak manastira. Krenuo sam dalje, nizbrdo prema Binguli, i prošao kroz Divoš bez zaustavljanja. U Binguli sam stao da slikam interesantnu crkvu, a i neobičnu zgradu preko puta, za koju pretpostavljam da je škola.

Kako sam se približavao Erdeviku, saobraćaj se polako povećavao. Pošto je bio radni dan, bilo je dosta aktivnosti oko stovarišta repe ispred Erdevika, a i traktori su postali učestaliji, i to je bilo prvo mesto posle Venca gde je saobraćaj bio malo intenzivniji (ali i dalje nikakva smetnja). U Erdeviku sam nešto pre centra, kod crkve (mislim da je pravoslavna) skrenuo na sever, prema jezeru Moharač.

Jezero Moharač

Jezero je bilo skroz drugačije nego kada sam ga video zimus. Umesto snega i leda, zatekao sam izmreškanu plavo-zelenu površinu, koja se protezala nekoliko kilometara na sever. Tu sam napravio pauzu od 15 minuta.

Po povratku u Erdevik sam malo fotografisao, tražio gde mogu da sipam vodu i telefonirao. Inače, u Erdeviku sam video najmanje dve Halo-govornice na glavnom putu, a i u većini sela ih ima (čini mi se da jedino u Ljubi nisam video). Erdevik ima lep, širok centar, koji je bio prekriven lišćem. Tu su i spomenici hrabrim Sremcima izginulim u Drugom svetskom ratu, i tri različite crkve tri različite konfesije (1, 2, 3).

Jezero Bruja se nalazi severozapadno od Erdevika (prvo skretanje desno) i nije baš odmah pored puta kao što je ucrtano na karti, već treba voziti par minuta. Nije me nešto oduševilo. Pored se nalazi banja, sa otvorenim bazenom (koji je bio besprekorno čist). Krenuo sam dalje na sever prema Ljubi, nemilosrdnim usponom na koji me je Tibor upozorio. Junački sam ga izvezao bez zaustavljanja.

Ljuba - Spomenik italijanskim partizanima poginulim na Sremskom frontu

Ljuba je, koliko sam razumeo, dominantno Slovačko naselje. To potvrđuje i neobična arhitektura crkava (1, 2). U centru sela, pored crkve za koju pretpostavljam da bi mogla biti katolička, nalazi se parkić u kom ima česma sa pijećom vodom. U blizini je i spomenik italijanskim partizanima poginulim na Sremskom frontu.

Zapadna Fruška gora

Od Ljube put prvo silazi u rupu (gde se nalaze ostaci starog đerma), a zatim okomito penje dalje prema graničnom prelazu "Ljuba". Odlučio sam se da još ne želim da završavam, već da idem prema jezeru Sot, Privinoj Glavi i Berkasovu, a preći ću već u Hrvatsku kod Bapske. U blizini granice naišao sam na traktoristu koji mi je ukratko objasnio kojim putem da idem do Sota. Otprilike na 50ak metara od graničnog prelaza, odvaja se sa leve strane strmi razvaljeni put koji od raspada bivše države spaja Ljubu i Sot. Moj prvi off road za taj dan. Ne želeći da previše rizikujem oštećenja na bajsu, najgadnije delove sam gurao. Prva polovina puta prati visoku ogradu, koja je pretpostavljam podignuta oko lovišta Vorovo. Na nekoliko mesta put se račva i skreće levo da bi se za par desetina metara završio zaključanom kapijom. Pošto je taj deo dosta strm i neprijatan, tešio sam se da neću morati da se vraćam tuda. 

Da sam imao malo bolji fotoaparat, u dnu ovog puta bi se umesto dve mrlje videle dve srne!

Posle nekog vremena, dolazi se do kraja ograde, i put se račva, gde jedan krak ide pravo kroz njive i vinograde (kako sam kasnije saznao do puta Sot - granični prelaz "Principovac"), dok drugi krak nastavlja da prati ogradu na jug. Otprilike od te "raskrsnice", podloga nije više kamen, već zemlja, koja je postajala sve mekša kako sam odmicao, da bi se na kraju pretvorila u neprohodno blato. Tu, pored vinograda sam imao i susret sa dve srne koje su iznenada iskočile na put, pedesetak metara ispred mene. Gledali smo se neko vreme, i ja sam ih slikao (na žalost, pošto optika na mom aparatu ne samo što nema zum, već malo i udaljuje, jedva da se raspoznaju na slici), ali kada sam probao da im priđem bliže, rešile su da je dosta bilo druženja za danas, i brzo preskočile ogradu i otišle dalje. Ovde je blato bilo već poprilično (točak je tonuo i do desetak santimetara). Grožđe sa strane je na žalost ili bilo trulo ili pobrano. Na tom mestu (vidi se na slici) počinje šuma, i jedan krak puta nastavlja pravo, dok drugi ide desno. Ja sam prvo krenuo desno, da bih se posle par desetina metara zavukao u žbunje, da vidim da li se nazire jezero, i pošto sam ga video, vratio sam se na prethodni put. Tu je bilo manje blata (pošto je taj deo strm i ocedan), tako da sam mogao opet da vozim, i za nekoliko minuta sam ugledao jezero.

Jezero Sot me je stvarno oduševilo. Bajkeri koji su ga opisivali i hvalili pre par meseci nisu ni malo preterali. Tu sam se zadržao najmanje 15 minuta uživajući i fotografišući.

Krenuo sam dalje, i nešto pre pola dva stigao u selo Sot, koje ima interesantnu crkvu na brežuljku koji dominira okolinom. Od trenutka kada sam krenuo od jezera na zapad, imao sam neki čudan utisak da kako uđem u neko selo, bar dvadesetak pari očiju prati svaki moj pokret, činilo mi se zabezeknuto, kao da sam na primer vozio go, ili tako nešto.

Bikića Do je interesantno naselje sa puno starih, autentičnih kuća. Sa leve strane se odvaja put za Privinu Glavu, manastir i prnjavor. Posle strme uzbrdice stiže se do manastira na kraju sela.

Manastir Privina Glava ima lepu (autentičnu) crkvicu koja veoma podseća na Novo Hopovo, uz koju je dozidan novi zvonik (pošto je stari pretpostavljam porušen tokom rata). Pored je izgrađena nova crkva koja je po arhitekturi savršena kopija stare, i konaci su obnovljeni. Pored se gradi još jedna crkva (kapela?). Fasada nove crkve, konaka i zvonika je ofarbana drečavo žutom bojom. Živopis u novoj crkvi je drečavih boja, i trebaće još dosta vremena da dobije patinu. Živopis u staroj crkvi je stariji, i dosta očuvan. Tu sam ispucao i poslednju fotografiju.

Manastir Privina Glava

Nekako, uvek kada posetim neki od Fruškogorskih manastira (ne znam da li je to samo njihova specijalnost) me oduševi izvanredna neljubaznost i arogantnost monaha i monahinja. Ja iako nisam vernik, poštujem to kao arhitektonsko i istorijsko nasleđe, i naravno poštujem i te ljude, i svaki put pored "dobar dan" kažem i "pomaže bog", ali kako da reagujem kada se popa samo dostojanstveno namršti i jednostavno me iskulira. Pa dobro, možda su se zaposlili preko veze. Ovo je moje opšte iskustvo za sve manastire (izuzev svetlih izuzetaka starih igumanija u Beočinu i Maloj Remeti), a najarogantniji su bili u Jazku i Rakovcu. Kakogod bilo, sada sam, nakon Privine Glave, obišao sve fruškogorske manastire zapadno od Karlovaca...

Prva razočarenja

Iz Privine Glave sam se vratio u Bikića Do, i krenuo na zapad prema Berkasovu, pre kog se na levo odvaja put za izletište Lipovaču, koje nisam ovaj put posetio. Samo naselje, koje danas nije ništa više od predgrađa Šida, ima slavnu prošlost. Nastalo je oko srednjevekovnog grada (tvrđave) Berkasova, prestonice čuvenog Zmaja Ognjenog Vuka, koja je svojevremeno važila za jedno od najjačih (ako ne i najjače) utvrđenja na Fruškoj gori. Čitao sam da od nje nije ostalo previše (pošto je u 17. ili 18. veku kamen od tvrđave upotrebljen za izgradnju katoličke crkve u Kukujevcima), ali sam se svejedno nadao da ću bar nešto videti. Kada sam pitao meštane za tvrđavu, u početku su me samo belo gledali, a onda je jedan rekao "misliš na Turski Šešir, pa nema ti tu ništa, samo zemljani brežuljak". To je bilo moje prvo razočarenja za taj dan. Za svaki slučaj, pitao sam ih i da li mogu da pređem u Hrvatsku kod Bapske, i saznao da to nije zvanični prelaz, već lokalni, i da ću morati da se vratim na Principovac; to je bilo drugo razočarenje (kasnije se ispostavilo da je bila sreća). Krenuo sam nazad put Bikić Dola, Sota, jezera, i usponom na sever prema granici. Usput me je još jedan kratki pogled na prelepo jezero malo razvedrio.

Uspon koji ide do graničnog prelaza "Principovac" me je poprilično zamorio, ali sam se tešio da je to poslednji za danas, i da imam samo da se spustim do Iloka, preko mosta u Palanku, i onda po ravnom do Novog Sada. Ali, nije mi se dalo. Došao sam na prelaz, predao pasoš, i pandur je prvo gledao i gledao u pasoš, onda je gledao u mene, pa opet u pasoš, i onda su usledila pitanja "odakle si ti", "gde si prešao preko granice" i slično, i kada sam mu sve objasnio, odakle sam krenuo, kuda sam išao i gde nameravam, samo me je hladno obavestio da ne mogu preko, na šta sam ja zinuo. "A zašto ne mogu", a on, i dalje ne rasipajući reči samo reče da je pasoš neispravan; "kako neispravan?", pa istekao pre dva meseca!!!!! Sve mi se srušilo pred očima. Upisao mi je broj pasoša i rekao da se vratim putem kojim sam došao. Ništa, šta da radim, moram nekako da se vratim, krenuo sam istim onim opisanim gadnim putem iznad jezera prema graničnom prelazu "Ljuba". Dok sam išao tuda, razne varijante su mi prolazile kroz glavu, i videvši da ima neki put između Ljube i Vizića, setio sam se da mi je Peđa pominjao upravo taj put. Ali, problem je što većim delom put ide samom granicom, i nije samo da je pola puta Hrvatsko a pola naše, već se ne sme prići na manje od 50 metara od granice, inače će te prva patrola odvesti u najbližu karaulu sa ove ili one strane granice. Rekoh, najbolje je da se posavetujem sa lokalcima. Uskoro sam izašao na asfalt i tu sreo prvog traktoristu.

Ko nema u glavi...

Traktoristu sam sreo na istom mestu gde i onog pre oko tri sata, i da stvari budu još čudnije, bio to onaj isti, samo je išao u suprotnom pravcu. Malo se čudio kad me je ponovo video, ali nije znao da mi kaže ništa korisno. Krenuo sam prema Ljubi, da se tamo raspitam. Put je išao strmo nizbrdo, da bi u samom podnožju sela počeo ponovo da se penje (pošto je selo na vr' brda). Posle razgovora sa seljanima, koji su mi objasnili kod koje šljive da skrenem levo, a kod koje desno da ne bih završio u Hrvatskoj, trebalo je da donesem odluku da li da idem kroz njive, prečicom do Vizića (što je možda oko 7-8 kilometara na karti) ili da pravim veliki krug Ljuba-Erdevik-Bingula-Divoš-Rohalj baze (više od 25 kilometara). Žurio sam na banoštorsku skelu i odlučio se za "preko preče".

Zašao sam u atar, i praktično išao od traktora do traktora i pitao meštane "kuda do Vizića". Prvo bi me dobro procenili, pa bi me pitali odakle sam, "Aaa, iz Novog Sada, a jel' znaš ti možda...", pa bi uslediolo neko ime za koje čujem prvi put u životu. Onda bi me još malo ubeđivali da možda znam tog nekog, i dodavali mi detalje o toj osobi kako bih je se lakše setio, ali, na žalost, po pravilu sam morao da ih razočaram. Zatim bi se više zainteresovali za moj problem. Stvarno, moram priznati da su imali i strpljenja i razumevanja, i svaki  mi je bar nekoliko puta ponovio svoj doživlja lokalne geografije. Polako ali sigurno, idući cik-cak, približavao sam se grebenskom putu koji ujedno predstavlja i državnu granicu. Konačno je poslednji traktorista kojeg sam pitao mogao prstom da mi pokaže "idi u onu šumu tamo, i kad uđeš u šumu, idi tim glavnim putem, ali malo više s'desna, pošto je to granica".

Vožnja kroz šumu duž državne granice i kobna greška

Pregurao sam bajs preko polja deteline, i blatnjavog puta, i uskoro ušao u šumu. Put je bio dosta neprohodan, jednim delom skroz prekriven lišćem i popadalim granjem, i tu sam se plašio da vozim, da mi ne pukne guma. Na drugom kraju je bilo neopisivo blato. Sve vreme sam se nadao da neću naići na patrolu, ni plavih ni crvenih, i smišljao eventualna opravdanja ako bi se to ipak desilo. Nije se desilo, i ubrzo sam izašao iz šume. Već sam postajao prilično umoran, glava me je bolela, i samo sam pratio "glavni" put koji je išao levo-desno, i nisam primetio sam trenutak kad je put drastično promenio pravac i krenuo na jug (to je moralo biti negde na samom domaku Vizića, možda me je samo breg odvajao od sela, i bilo je verovatno oko pola pet, tj. još sam mogao da stignem na skelu).

I tako sam seo na bajs, i počeo da se spuštam strmom nizbrdicom u pogršnom pravcu, radujući se što uskoro stižem u Neštin. Malo me je čudilo što mi sunce zalazi sa pogrešne strane, ali bio sam siguran da postoji neko savršeno logično objašnjenje, i kada sam video rukavac neštinske Ade (tj. u stvarnosti jezero Moharač), laknulo mi je, i uverio sam se da sam na dobrom putu i nastavio da jurim nizbrdo. U daljini su se videle neštinske crkve (tj. erdevičke), i čak mi se učinilo da vidim svetla u Bačkoj, sa druge strane Dunava (izmaglica je tako nekako prekrila nijve između Erdevika i Bingule, da mi se učinilo da je to Dunav). Kada sam konačno prišao jezeru Moharač, dočekao me je hladan tuš, pošto sam konačno ukapirao šta sam uradio. Nije mi bilo baš svejedno, pošto je sumrak već počinjao, a bilo mi je jasno koliko još imam da se penjem i to po kakvom putu.

Trka sa mrakom i borba sa živcima

Krenuo sam putem uz jezero koji ide do Vizića, i koji mi je poznat od zimus. U početku sam gurao bajs, dok nisam pojeo poslednji sendvič, kako bih skupio snagu, a da bi me glavobolja možda prošla. Nastavio sam da vozim užasnim razrovarenim putem koji ide uzbrdo sigurno jedno 7 kilometara prema Viziću. Ruke su mi se toliko tresle od rupčaga, da danas više osećam mišiće na rukama (i grudne) nego na nogama. I, tako sam mojom nesrećnom prečicom stigao u Vizić pred sam sumrak, nakon dva sata i deset minuta od polaska iz Ljube.

Vizić nije bio kraj mojih muka, pošto se on nalazi u podnožju brda, i da bih izašao na put za Neštin, morao sam da pređem visinsku razliku od oko 70 metara. Junački sam to izvezao, ne obazirući se ninašta, i jedva da sam gore primetio crvenkasto nebo koje je ostalo od sunca koje je zašlo. Sjurio sam se u Neštin rekordnom brzinom.

Mrak je pobedio

U Neštinu sam naišao na govornicu, i javio se kući da se moji ne brinu, i produžio dalje. Ubrzo je mrak bio potpun. Kad kažem potpun, to znači da u okolini nema nikakvog svetla (osim meseca koji je nakako stalno bio zaklonjen oblacima) i povremenih (sve češćih kako sam odmicao) vozila sa uključenim dugim svetlima koja te potpuno oslepe na bar 6 sekundi, 3 pre nego što ti priđu, i još 3 dok se ponovo ne navikneš na mrak nakon što te prođu.

Vozio sam dalje, i nisam žalio snagu. Prošao sam Susek, gde nisam stao čak ni vreme da zapišem. Samo sam žurio da stignem do Banoštora do osam, za kada sam se nadao da polazi poslednja skela za Begeč. Onda bih od Begeča do Novog Sada imao oko sat i po, što je bilo prihvatljivo.

Negde pred sam ulaz u Banoštor (na 200 metara od table), zaslepila su me kola koja su mi išla u susret, i počela da trube. Okrenuo sam se i video da su stali. To su bili moji roditelji, koji su, nakon što sam se javio iz Neština, telefonom proverili i saznali da skela ide samo po danu, i krenuli mi u susret. Stavili smo bajs na krovni nosač, i prvi put sam seo na nešto što nije sic posle pauze koju sam napravio na jezeru Moharač osam sati ranije. Iako sam bio prilično iscrpljen, osećao sam da bih mogao da izvezem sve do kraja, i pomalo mi je bilo krivo što tura neće biti kompletna i "samo moja", ali, s' druge strane mi je bilo drago što neću morati da vozim po mraku kroz ludnicu na putu od Beočina do Petrovaradina.

Sve u svemu, bilo mi je lepo, i iako nije sve bilo kako sam planirao, ne bih se odrekao ni jednog dela! Isprobao sam bajs (imao sam ludu sreću, s' obzirom na to kakvim sam putevima išao, da su mi i gume i sve žbice ostale čitave). Saznao sam koliko mogu da izdržim, i fizički i psihički, video nove stvari koje sam još odavno hteo da vidim, naučio da treba proveriti datum isteka pasoša pre planiranja odlaska preko grane, da vožnja noću bukvalno iscrpljuje, pogotovo mozak, kao i još mnogo toga.

Prolazna vremena: