Ipak nisam, već sam požurio prema obali Dunava, i tu sam ugledao skelu na dvadesetak metara od pristana. Nisam bio siguran da li pristaje ili odlazi, ali se za desetak sekundi ispostavilo da tek dolazi. Odmah po iskrcavanju putnika, skela je krenula, što znači da sam stigao tu možda šezdesetak sekundi kasnije, mogao bih samo da joj mašem i čekam najmanje pola sata da se vrati.

Tokom vožnje Dunavom do Banoštora koja je trajala

desetak minuta, prepustio sam se proučavanju poplavljenih šuma i banoštorskih obrisa (1, 2) koji su izranjali iz magle.

Dok sam se približavao prvom lokalitetu, zaustavio sam jednog starijeg Banoštorca i zamolio za pomoć. Ispostavilo se da on već sedamdeset godina godina živi uz sam Tekeniški potok, i zaklinjao se da tu nema nikakvih ruševina. Otprilike mi je rekao "ja tu živim već sedamdeset godina i kažem ti da tu nema ničega, a ti ako hoćeš idi proveri". Iz iskustva sam zaključio da meštani često ne poznaju

baš najbolje svoju bližu i dalju okolinu, i da za ono za šta oni nisu čuli, ne ostavljaju ni malo prostora da ipak postoji. Ali, da sam krenuo prema tom brdašcu, bilo bi kao da sam mu rekao "Matori nemaš ti pojma", a ja nisam hteo da uvredim ljubaznog dedicu, i krenuo sam dalje prema Koruški. Taj deo podunavlja je jedan od najlepših koji sam video; pretpostavljam da je jednako interesantna i Čortanovačka šuma ili Slankamen, ali tamo još nisam bio. Nisam zastajao u obližnjim Gradinama, već sam požurio prema Svilošu.

Nešto pre pola deset sam ušao u Sviloš, i u blizini spomenika žrtvama fašizma prišao jednom starcu (Bogdi Brankoviću, pravo ime mu je Bogoljub ali njegovoj majci je to zvučalo suviše starinski, pa ga je od milošte zvala Bogda, te ga zato danas mnogi znaju samo po tom imenu) da ga pitam za svilošku Veliku gradinu. Kada je čuo o čemu se radi, pustio je jedno dugo "hmmm", kako bi mi dao do znanja kako je stvar dosta složena, ali da imam sreće što sam naišao baš na njega.

Počeo je da mi priča kako su tu pre dvadesetak godina vršena arheološka istraživanja, kako su nađeni ostaci keramike, nakita, kao i neki prsten. "A tu odma' iznad sela ima i njino groblje, na kom su takođe kopali", nastavio je. "Ima okolo još grobova, i dešava se ponekad da ih traktor provali i upadne u rupu..." Strpljivo sam slušao dok mi je šesti put objašnjavao sa izraženom gestikulacijom kako da dođem do gradine, valjda kako bih lakše razumeo.

Kada je završio, upitao sam ga da li možda zna nešto o ležimirskoj Velikoj gradini. Prvo je rekao da nije siguran da zna nešto o tome, a onda je počeo naglas da razmišlja: "gradina, 'izmedgradina', jes', pravo veliš, put do Ležimira se zove 'put izmedgradina', pa znači da mora da postoje neke gradine sa svake strane puta". Izgledao mi je kao da uživa u ulozi vodiča, pa sam ga upitao i za ležimirsku pećinu. U početku nije znao ništa određeno o njoj, ali kada sam pomenuo da bi trebala da bude negde u blizini Banovca, složio se, kao da je to oduvek znao samo je trenutno zaboravio.

Na pomen vrela Kuštilj koje se nalazi par kilometara iza motela, samo se namrštio i rekao "jebena vojska", i onda objasnio, "naša, srpska vojska". Našao sam se u čudu, ali je razjašnjenje odmah usledilo. Ispričao mi je kako su devedesetih u tom motelu boravile "crne beretke", kako ih je on nazvao verovatno misleći na crvene beretke, i kako su se često pijani vozili po selu u džipovima pucajući na sve strane. Pri jednom takvom lumpovanju poginuo je njegov brat dok je stajao ispred kuće. Brata je sahranio a vojsku tužio, ali od svega toga nije bilo ništa. Ljubazno sam mu se zahvalio na pomoći, i nakon što mi je još jedno dva puta ponovio kako da dođem do sviloške gradine, otišao sam prekoputa da vidim spomenik žrtvama fašizma.

Prošao sam pored sviloške crkve, i uskoro izašao iz sela. Predamnom se ukazao u daljini kupasti breg na kom se nalazila tvrđava. Asfaltni put zaobilazi u širokom luku taj breg, i penje se u maglu prema Mačkovcu i Čotovima. Kako sam ušao u šumu, vlaga se osetno povećala. Voda se slivala pored puta, kapljala sa lišća - prizor prave kišne šume. U blizini Čotova sam naišao na neobično proširenje pored puta (prečnika desetak metara), sa tri strane oivičeno malim nasipom i iza njega šancom dubokim do dva metra. Ne želim da nagađam koje mu je poreklo.

Rešio sam da ih ipak ne poslušam, i krenuo prema crkvi. Tu iza crkve počinje put koji se penje prema groblju i dalje prema vrhu koji se zove Velika gradina (uspon visok oko 100 metara).  Stigao sam do groblja, prošao kroz njega i nastavio prema njivama. Lutao sam malo,  tražio najvišu tačku i eventualne ostatke šanaca ili bedema, i naišao na par mesta na tako nešto, ali nije mi delovalo dovoljno ubedljivo. Rešio sam da odustanem, i krenuo prema groblju. Zastao sam ispred groblja da fotografišem neobični zemljani plato čija mi namena nije bila jasna, i tada sam ugledao čoveka kako prilazi putem kojim sam ja upravo prošao.

Otrčao sam do njega i počeo razgovor.

Ispostavilo se, ako sam dobro razumeo, da me je on video kako tuda idem biciklom, i pošto tu ima neko imanje, uplašio se da bih mogao da mu napravim štetu, pa je krenuo da obiđe. Pitao sam ga za gradinu, i tačno je znao o čemu se radi. Rekao je da su tu ranije vršena neka iskopavanja, a i da su dolazili ljudi sa "onim", pokazao je kružnim pokretom ruke, misleći na metal-detektor.

"Tu su sada njive, ali ne ore se tu duže od stotinak godina. Moj stari je pričao da je nekada nasred gradine bio bunar, ali ne znam, to su samo priče". Objasnio mi je još kako da dođem do gradine i pomenuo da i na brdu preko puta postoji još jedna, Mala gradina.

Pošao sam kuda me je poslao, i ubrzao naišao na duboke rovove i nasipe visoke oko dva metra. Nasip kao da je probijen na jednom mestu, i tu put izlazi na njivu koja se nalazi usred

komada, ali to je sve. Nisam bio jako razočaran, pošto sam ipak našao ono što sam tražio, bio sam svestan njegove veličine, a i odatle se pružao lep pogled prema Ležimiru. Sjurio sam se dole i prolazeći kroz ulicu koja se nastavlja na put od gradine, pažnju mi je privukla činjenica da su mnoge baštice ograđene kamenim blokovima, osnove starih kuća su izgrađene od kamenih blokova, čak je i jendek popločan istim materijalom. Pošto to nije slučaj i za druge delove sela, pomislio sam, nije li možda to mesto gde je završio kamen sa gradine... Krenuo sam na sever.

Zastao sam pored spomenika ležimirskim žrtvama fašizma (ukupno njih 260). Tu mi je jedan meštanin koji je čistio prilaz od granja i lišća koje je vetar naneo, pričuvao bicikl, dok sam se ja ispeo do vrha uz 260 stepenika. Gore se nalazi "spomenik ocu i sinu", oko kojeg je lepo uređeno zelenilo. Po povratko sam malo

da je u pitanju nešto što je čovek napravio. U sredini se i ovde, kao i na Velikoj gradini, nalazi njiva. Nema razloga da ne verujem meštanima kada kažu da su šance i bedemi napravili austrijski vojnici, a tu je i austrijsko vojno kupatilo koje to potvrđuje, ali nisam naišao ni na šta što bi moglo da nagovesti da li je objekat i ranije bio u upotrebi. Krenuo sam dole, i uz mnogo muke se kroz blato i glib spustio do korita potoka Kuštilj. Tu je usledilo kupanje bicikla, ali nije mu previše pomoglo, pošto je zemlja izgleda neka ilovača koja se teško skida...

Krenuo sam uzbrdo prema Čotovima, i skrenuo za vikend naselje Banovac, u nameri da potražim ležimirsku pećinu. Nisam čuo ni video puno ljudi, pa sam pomislio da ću u potrazi za pećinom biti prepušten sam sebi. Ali, kada sam se već skoro popeo na brdo, u jednom dvorištu sam ugledao Božu kako nešto majstoriše. Ovaj dedica neodoljivo podseća na starijeg gospodina kojeg "Denis the pest" izluđuje u stripu i crtanom filmu.

U početku mi se učinilo da je razgovoru prišao dosta nezainteresovano, i da je probao na brzaka da me se reši. Kada sam mu pomenuo ležimirske pećine, to ga je asociralo na Genu (profesor u Jovinoj gimnaziji, u Novom Sadu uglavnom na lošem glasu), koji ih je izgleda takođe tražio. Konačno mi je rekao "Hajdemo mi do Vlade". Tako smo nas dvojica pošli do Vlade, čije je kuća još dublje u brdu (jedna od poslednjih).

Vlada je Božina sušta suprotnost: živahni mršavi starčić, stalno sa osmehom na licu. U većini novosadskih srednjih škola je predavao samodbranu i zaštitu (ili kako se već zvalo), a kad je to ukinuto, položio je ruski, pa je radio kao profesor ruskog do penzije. Odmah nakon što smo se upoznali, doneo mi je da probam fantastičan med (i prstom podvukao crtu na pola tegle kao meru koliko moram da pojedem), a njih dvojica su se bacili u konverzaciju oko nekog kazana za rakiju.

Posle nekih petnaestak minuta, krenuli smo prema obližnjoj pećini. Kako smo krenuli da se penjemo uz sve strmiju liticu (na kojoj nije bilo puta), prošlo mi je kroz glavu "da li si ti normalan?! Penješ se kozijim stazama sa dva sedamdesetogodišnjaka". Vlada je izgledao dosta vitalno, i ispeo se na vrh skoro pre mene, dok me je Boža, koji je i po ravnom jedva uspevao da nadiše, mnogo više brinuo. Ali nije odustao, i uskoro nam se pridružio na vrhu kod pećine.

Pećina je dosta mala, ali izgleda kao da je prirodna. Otkrivena je odronom ili vađenjem kamena. U njoj ima tragova (doduše veoma malih) pećinskog nakita, i jedan deo je pokriven lišajevima. Ima nekoliko otvora. Ispred jednog otvora se nalazi trag od loženja vatre, kao da je tu neko nedavno živeo, ili se sklonio od nevremena, što je posebno iznenadilo moje domaćine. Ubrzo smo se vratili do Vladine kuće, ali još nepristupačnijim putem. Tamo smo razgovarali još neko vreme, i saznao sam da tu u blizini, na severnoj strani grebena, u dolini potoka Lišvara

postoje tragovi nekog samostana. Skrenuli su mi još pažnju da je šuma tamo strašno neprohodna. Pozdravili smo se sa Vladom i krenuli prema Božinoj kući, gde sam ranije ostavio bicikl. Odatle mi je on grubo pokazao gde da tražim vrelo potoka Kuštilj, pa pošto je već bilo dosta sati (oko pola tri), krenuo sam žurno.

konačno sam napipao pravo skretanje za svilošku Veliku gradinu, i ušao u šumu. Put je bio pravi šumski, dosta blatnjav i prekriven debelim slojem lišća i granja, i pri tom prilično strm. Posle downhill-a koji je trajao dosta dugo, našao sam se u podnožju brda koje nosi naziv Velika gradina. Parkirao sam sam bicikl pored drveta i počeo da se penjem uz liticu koja je odabrana baš zbog toga što se uz nju teško penje. Posle malo muke, izbio sam na prelep greben prekriven travom i zelenišem, i njime ubrzo stigao do vrha.

Dimenzije gradine su ogromne, nekoliko stotina metara u dužinu i par desetina u širinu, ali tu na žalost nema mnogo šta da se vidi. Probijajući se kroz šibljak koji je prekrio celu visoravan, stigao sam do kompleksa dubokih rovova koji okružuju vrh. Kao što sam pomenuo, ukupna dužina (obim) tih rovova je možda oko kilometar, dok su duboki oko dva metra (možda ponegde dublji). Osim rovova, nisam ništa drugo interesantno primetio (Bogda je pominjao neke kapije i podrume), ali da budem iskren, nisam se previše ni zadržavao.

To je u stvari bio offroad najekstremnije vrste, sve sa popadalim deblima na svakih desetak metara, žitkim blatom, dubokim koritima potoka koja učestalo seku "put", ako se uopšte tako može nazvati linija koja ide kroz šumu i gde je rastinje samo malo ređe... Iskilavio sam se boreći se sa biciklom koji je pri tom bi opterećen bisagama, i posle oko kilometar i po, krivudajući kroz šumu, naišao sam na usamljenu (i pustu) šumarsku štalu, i na pedesetak metara iza nje put koji sam tražio.

Posle oko pet minuta vožnje kroz prelepu šumu, naišao sam na znak koji mi zabranjuje da produžim dalje - prokleta vojska, i tu su se instalirali. Šta da radim, da li da se napravim lud i nastavim još desetak minuta asfaltom kroz "zabranjenu zonu" dok ne izbijem na Partizanski put, ili da se upustim u avanturu penjanja bogazama kroz šumu koja bi mogla da traje neodređeno dugo. Rekoh, šta mi treba da me ubije neka budala koja čuva neku drugu budalu koja neće u Hag?

Niko ne bi ni znao gde sam nestao - poj'o bi me mrak. Krenuo sam u avanturu.

Iako nikad ranije nisam bio tamo, pećinu sam iz prve pronašao. Malo sam zavirio i ušao u nju, ali se u jamu nisam spuštao. Najdublje delove nisam uspeo da dobacim bater-lampom. U povratku do bicikla, uplašio sam jednog tamno sivog zeca koji je iskočio iz žbuna. Odvozao sam se do početka makadamskog puta koji ide prema Andrevlju, i tu se parkirao. Ostalo mi je još da proverim jezerce u Papratskom dolu, a koje se vidi na karti. Krenuo sam da se spuštam i spuštam.

Za oko 13 i po sati prešao sam nešto manje od 80 kilometara, od toga 10-15 kroz šumu. Video sam dva vodopada (prvi je pravi pravcati vodopad po svim standardima, dok je drugi zapravo samo mala kaskada), tri gradine, dva sela, tri pećine, dva spomenika, austrougarsko vojno kupatilo, nekoliko interesantnih sela, zeca, dva puta po jednu srnu, nekoliko većih ptica grabljivica i još dosta toga.

Imao sam prilike da vozim po raznim terenima, a prvi put do sada kroz pravu prašumu. Vreme je bilo prilično dobro (iako prognoza nije mnogo obećavala). Ujutro je bilo malo izmaglice, ali sam na južnoj strani planine konstantno imao sunčano vrema. Kiša je kada se sve sabere padala ne više od dvadesetak minuta. Temperatura je bila idealna za vožnju bicikla (ne računajući jutro, kada je ipak bilo malo hladnije).