Otkada sam pre oko mesec dana pročitao u internet izdanju biltena PSD Železničar sam da su pronašli još jedan vodopad, planiram da ga i sam obiđem. Ispitni rok se konačno završio, pa sam krenuo da ispunim planove.

Od Novog Sada do skele sam stigao za oko 50min. Skela je upravo bila otišla, pa sam morao malo da sačekam. Na putu za Sviloš sam zastao da vidim Sviloški vodopad, ali rastinje je do te mere progutalo put koji prilazi iznad vodopada, da bez mačete ili sekire nikako nije moguće probiti se. Nastavio sam dalje, prošao Sviloš, i pre uspona na Mačkovac i Čotove, skrenuo levo na put od betonskih ploča koji ide prema vili Ravne.

Delom tog puta sam već imao prilike da vozim proletos, kada sam obilazio svilošku Veliku gradinu. Put je zaista fantastičan, kao stvoren za vožnju bicikla. Sve vreme prolazi kroz gustu šumu i ivicama padina iznad korita potoka. Posle par kilometara, naišao sam na isti onaj betonski mostić, samo što je neko skinuo ploču sa znaka upozorenja da se ne sme prolaziti.

Zeleni vodopad se nalazi na bezimenom potočiću, prvoj desnoj pritoci potoka Bujak nizvodno od mosta. Analizirajući karte, video sam da se od betonskog puta stotinak metara zapadno od mostića odvaja šumski put koji kasnije izbija na potok i prati njegov tok. Vratio sam se malo do tog puta i zaronio u blato. A blata je bilo skoro više nego komaraca i mušica, ali to je bio deo kompromisa koji sam svesno napravio - namerno sam krenuo na ovu vožnju posle kiše koja je padala cele noći, a sve u nadi da će od toga vodopad bar malo porasti...

Sve dok je put išao nizbrdo, još sam i mogao da vozim, uprkos većoj količini blata koja mi je rasla između guma i blatobrana. Čim je nestao nagib, periodična čišćenja bicikla su bila neophodna.

Uskoro sam kroz rastinje primetio mesto gde Bujak prima desnu pritoku, pa sam ostavio bajs i sišao da potražim vodopad. Vidljiv je praktično od samog ušća potoka u Bujak, ali da bi se došlo do njega, mora se malo zaobilaziti, pošto je korito prepuno popadalih stabala. Vodopad je mali ali simpatičan, nema puno vode a celo okruženje daje osećaj divljine - mahovine, paprati, gljive, puzavice, popadala stabla... Jedino što pomalo kvari utisak su baš ta popadala stabla koja su skoro do pola zatrpala vodopad.

Vratio sam se do bicikla, gde sam trebao da se odlučim da li da se vratim do mostića kroz isto ono blato, ali ovaj put uzbrdo, ili da probam da se probijem prema Grabovu. Imao sam nameru da obiđem ruševina Obadova u blizini Grabova, pa sam se odlučio za ovo drugo.

Kako sam odmicao, put je bio sve gori - sve blatnjaviji i zarasliji, dok se naprasno nije završio u koritu potoka. Nisam imao izbora, nego bajs na leđa i nasumice uz strmu padinu i gusto rastinje nadajući se da ću napipati put. Posle malo muke i bliskih susreta sa koprivama, zaista sam izašao na dosta suv ali prilično zarastao put. Konačno je moj bajs opet malo nosio mene a ne ja njega.

Šuma se proređivala, i kako je put napuštao Trešnjevaca, ubrzo se pretvorila u široke livade. Odjednom se vidik znatno povećao, i obuhvatio brojne ogoljene obronke, i na jednom od njih selo Grabovo. Sunce je pržilo, a i ja sam se malo umorio, pa sam odustao od Obadova i krenuo prema Grabovu. Usput sam prošao kroz ogromne livade sa kamilicom, sa kojih se pružao fantastičan pogled prema Trešnjevcu, Ravnima i fruškogorskom bilu. Kako sam se penjao, pogled je bio sve lepši.

Na asfalt sam izašao nedaleko od Grabova i sjurio se do Sviloša. Tu sam ispred prodavnice na iskap smirio litru soka i krenuo nazad. Na putu do Novog Sada se nije desilo ništa naročito interesantno što bih osebno izdvojio.

Čini mi se da Fruška gora nikada neće prestati da me oduševljava! Makar išao kroz najgore blato, šiblje, koprive, rojeve komaraca, van svakog puta i po sparnom vremenu, uvek ću naći nešto u čemu mogu da uživam. Ovaj put je to bio pogled na prelepe brežuljkaste livade i šumu iza njih...